Pitam Saju kakav je put do Tirane, da li je bezbedno za BG table, jel’ daleko. Mojoj porodici je ovo definitivna potvrda da predlog da odemo u Tiranu nije samo posledica toga što je preko 30 stepeni i što je meni tradicionalno dosadno na moru. Tačnije, nije mi dosadno na moru, na moru je sve odlično osim odlaska na plažu. Tamo je dosadno, toplo i neudobno.

” Slobodno idi, neće ništa da vam bude, sve ti je autoput” govori Sajo karakterističnim naglaskom. Raspitujem se za granični prelaz, koji je negde izmedju Kruča i Ulcinja, Sajo tvrdi da neću promašiti i upozorava me po ko zna koji put da u Albaniji ne prekoračujem brzinu i da se slučajno sa tim ne šalim.

“Pusti radar”, govorim mu “jel’ to bezbedno, srpske table, same žene?” Sajo mi objašnjava da Albanci iz Albanije ne vole Albance sa Kosova. Tačnije da ih se stide. Ova Sajova geopolitička analiza, izrečena za pola minuta,  osim što malo pravi društvo srpskim podeljenostima, definitivno zakucava odluku da idemo.

Našu delegaciju čine dva puta po dve sestre, tri mame, jedna baka i dve tetke. (Ovde možemo doći do nagradnog pitanja koliko je to osoba ukupno i kako smo sve stale u jedan auto).

Izlazimo ranom zorom na magistralni put za Ulcinj.  Odvajam se sa magistrale  na delu puta, gde inače nikad ne bih skrenula, samo zato što skreću tablice Tirane i Kosova. Put je toliko uzan da je nemoguće izbeći češanje kola o nabujale žbunove nekakvih divljih kupina. Stajemo u kolonu kola. Tijana kaže da je nemoguće da je ovo put za granični prelaz dok Tamara  tvrdi da je isto tako nemoguće da sva ova kola sa ovim tablama stoje na ovom puteljku bez veze. Sad je svejedno, svakako ne možemo nazad.

Crnogorski carinik me prepoznao i dobijamo sitne beneficije. Pasoše je samo dodao kolegi pored, koji je ustvari albanski carinik. Njih dvojica, tako stoje zajedno na malenom graničnom prelazu medju  trnovitim samoniklim rastinjem. Dobijam i neku potvrdu da smo ušli u zemlju i krećemo put Tirane. U kolima nešto uzbudjenja i nešto predrasuda.

Prolazimo kroz sela. Siromaštvo na očigled. Tipične slike koje su okidač za tugu. Musava deca u pocepanoj, prljavoj i prevelikoj garderobi. Istrčavaju pred kola i time pokazuju da oni više prava polažu na put kao teren za igru, od samih kola. Ponašaju se tako da bukvalno moram da stanem da ih ne pregazim. Kače se na retrovizore. Čupaju brisače.

U kolima tajac. Razmišljam, ako otvorim prozor bukvalno će da uskoče u auto. Nailazimo na neki drveni most koji izgleda identično kao most iz “Ko to tamo peva”. Moja sestra iste sekunde govori da je nemoguće da je ovo put i da će se ova sklaramerija srušiti i ako peške predjemo. Tijana naravno lepi repliku iz filma.

Mislim se, Sajo boga ti, gde je autoput, kakav radar, pa ovde se ne može prekoračiti ništa.

Konačno smo se dočepali nekog asfalta. Putokazi pokazuju Tiranu. Dakle ovo je autoput. Kad smo se vratili objasnila sam Saji razliku izmedju toga šta je autoput a šta je put za auta. Vozim 90, koliko je oganičenje, ako sam već poverovala Saji za autoput nije razlog da ne verujem za radar.

Svi me obilaze. Uglavnom tablice Tirane, poneka CG i KS, većinom mercedesi. Niko od njih sa Sajom nije razgovarao, vidim ja. Levo brda, desno ravno. Ponegde se mogu videti suveniri komunističke diktature Envera Hodže. Kameni bunkeri je bio odgovor na Tijanino pitanje, kakvi su ovo igloi. Ravan put, nigde ništa, dobar auto traži da se vozi.

Bunkeri kao zaostavština komunističkog režima Envera Hodže
Bunkeri kao zaostavština komunističkog režima Envera Hodže

Ne znam odakle je iskočio policajac. Treba ukočiti sa oko 130, zaustavljam polako, dok već čujem gunđanje u kolima koje se naravno odnosi na vozača. Gledam policajca u retrovizoru, kroz prašinu koju je podigao auto od kočenja, kako polako prilazi. Otvaram prozor dok čujem moju sestru – “e jako si pametna, šta sad?”

“Merdita” kažem samouvereno i razmišljam šta još znam da kažem na albanskom. Znam Fura, to je pekara i larje – pranje kola. Sumnjam da će mi vokabular pomoći, ali štreber da se presliša.

Policajac otpozdravlja sa merdita i nastavlja da govori, naravno na albanskom. Prebiram po kolima i tražim onu potvrdu sa granice, tražim da mi se daju svi pasoši, on i dalje govori, sa njim paralelno govori moja sestra, koja pita pa kako razumeš šta traži. Policajac i dalje govori na albanskom, potpuno ozbiljnog lica, stomak klasika, malo sakrio opasač, mislim se šta govori toliko.

Odmahujem glavom, govorim na engleskom da ne razumem.

” Do you speak english?” pita me, odgovaram – Yes, sva ozarena.

Tišina. Gleda me i ništa ne govori. Niti uzima pasoše.

” Do You speak english?” pitam ja sad njega.

Kaže – NO.

Ok. Pa lik je duhovit.

Sestra me pita šta sad,  kažem ne znam, ništa ne razumem, nemam ideju šta govori, i ne znam šta sad. Napetost raste istom brzinom kojom predrasude šapuću.

Policajac čačka svoj mobilni i meni se čini da to traje. Nekog zove. Sledi ponovo dugačak razgovor na albanskom. Odjednom prilazi kolima tako da sam pomislila da će da otvori vrata. Gura ruku kroz prozor i daje mi svoj mobilni uz gestikulaciju – za tebe je!

Uzimam njegov telefon kao bombu da uzimam i svrsishodnim glasom takvoj situaciji izustim jedno “halo” sa upitnim tonom.

Hi, Anes speaking, how are you, čuje se sa druge strane, hvala bogu govorim na srpskom pa na engleskom i  u dahu govorim dragom Anesu da sam ja možda vozila malo brže, a i nisam, mada možda jesam i da sam dala pasoše i onaj papir sa granice i da on to ništa nije pogledao i da ga molim da mu objasni, da ću da platim kaznu ako sam vozila brže mada nema radara. Ukoliko Anes i danas prepričava da srpkinje jako mnogo pričaju i da se ne mogu prekinuti, da znate da je to zbog mene.

“Ne, ne…ne ..molim vas sačekajte..” ko zna koliko puta je ponovio, dok sam ja još jednom za svaki slučaj izvrtela celu priču o pasošima, papiriću sa granice i radaru.

“Niste napravili nikakav prekršaj” uspeo jeda izusti Anes, tada zvaničan prevodilac pokušaja uspostavljanja dijaloga Albanskog zvaničnog predstavnika države i male neformalne delegacije sa srpske strane.

“Zaustavio vas je zato što je video srpske tablice.”

Oladile smo se. U svakom smislu te reči. Crne misli i konstrukcije nisu ni stigle da naprave formaciju za juriš kada je razdragani posrednik u jezičkoj barijeri nastavio:

” Da li ste prvi put u Albaniji?” Kažem da jesmo i mislim se jeb’o me i taj prvi put.

“Zato što je primetio tablice, želi pre svega da vam poželi dobrodošlicu u Albaniju… da vam kaže da se osećate potpuno bezbedno… da slobodno pitate za pomoć ako vam zatreba… da vam poželi prijatan dan… prijatan boravak… i srećan put.”

Dok odlazimo, ja trubim i sve mu mašemo. Graja u kolima. Od rasterećenja do egzaltiranosti frendli dobrodošlicom. Sad nam je jasno da je po mobilnom tražio i tražio prijatelja koji govori engleski kako bi mogao da nam kaže sve što je smislio.

I ako je moglo da se desi da radost zbog neformalnog ambasadora u uniformi policajca do Tirane splasne, to se nije dogodilo. Jer nas je u samom gradu sačekala njegova dobro razrađena i postavljena mreža dobrih i ljubaznih ljudi.

Na parkingu su dvojica taksista sami prišli da nam objasne, na italijanskom, da se parking tog dana ne plaća, pa smo mamu delegirale da preuzme informacije, a i da ih pita gde da jedemo.

Na terasi hotela Tirana International, konobar nas je pitao da li smo prvi put u Tirani, poželeo prijatan dan, uputio u stari i novi deo grada. Delovao je presrećno kad smo se odlučile za desert koji je tradicionalno albanski.

Terasa hotela gde smo ručali i pojeli tradicionalni albanski desert
Terasa hotela gde smo ručali i pojeli tradicionalni albanski desert

Koga god smo pitale, u starom i novom delu Tirane, u zanatskoj radnji ili tržnom centru svi su imali dovoljno vremena da pronađu skroman vokabular engleskih reči ili da sve u tančine i više od toga objasne na italijanskom.

Stari bazar u Tirani
Stari bazar u Tirani
Novi bazar u Tirani
Novi bazar u Tirani

Po povratku su bila dovojna dva pogrešna skretanja i da izgubim svaku ideju gde smo. Noć, na ulicma nema ljudi, na drumu nema kola, ja nemam navigaciju, a ni koga da pitam. Stojim na ukrštanju puteva i prizivam intuiciju u pomoć. Nailaze đubretari. Blicam  kamionu da prođe bez obzira na saobraćajni znak koji mu govori da stane.

Ne kreće ni on, ni ja. Ja ne znam gde ću, a za njega, koji otvara vrata od kamiona, nisam sigurna šta će.

Gabaritni đubretar se gotovo skotrljao iz kamiona i dijagonalo preko raskrsnice, koju su samo naši farovi osvetljavali, jer smo negde van Tirane, krenuo prema našim kolima.

Mali strah, uslovljen činjenicom – nas je pet (odgovor na nagradno pitanje sa početka), njih dvojica, mrak je i nigde nikog, nije stigao da se zahukta, kada je bucko gledajući u tablice kola, kroz širok osmeh i na sav glas povikao – Montenegro, Montenegro, pokazujući rukom u pravcu u kom treba da vozim.

Izašli smo na neki drugi granični prelaz, bila je kasna noć. Sećam se da sam rekla – eto, sad da pišem blogove tačno bih napisala priču o ljubaznim ljudima spremnim da pomognu bez da su za pomoć zamoljeni i predrasudama koje su razvejane kao procvetali maslačak.

Tokom istorjske posete srpskog premijera Albaniji, jedan od domaćih analitičara je, prevodjenje premijerovog izlaganja na albanski, okarakterisao kao namernu provokaciju, jer nismo imali prevodioca za albanski.

Policajac, sa kojim se susrela “moja delegacija”, koji je govorio samo albanski je samo potvrdio činjenicu da vremenom zaboravimo i ko je šta rekao i ko je šta uradio, i da ljude pamtimo po osećaju koji su u nama izazvali.

Ko drži čekić, u svemu vidi ekser.

Advertisements

4 thoughts on “Moja poseta Tirani

  1. Bravo Tatjana!!!! I ovaj blog kao i onaj prethodni je odlican(hvala Tijana sto ih deli sa nama).Steta sto nemas fb nalog .Inace moj si omiljeni tv lik…:)

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s