ZATVORITE PROZORE. DOLAZI OLUJA. DA VAM NE ODUVA DOM.

„ Šta ti je to u tanjiru“ pitala sam ga u jednom momentu jer ni po boji ni po obliku nisam mogla da razaznam.
„ Time možeš malterisati slobodno, eto šta je “ odgovor je došao sa druge strane .
„ Predji mu sa desne kad ga pitaš na levo ništa ne čuje“ – dodaje mladić, naslonjen na zid kantine u kojoj se nalazi nekoliko školskih klupa i lesonit ploče na podu. Crveno – sive, malo obijene.

Mešavina mirisa ustajale hrane i masnih krpa kojima se brišu stolovi me tera ka prozoru. Muka mi je. A sramota me da to vide. Jer to je njihova kuća.

„ Od kad ne čuješ“ , pitam malo glasnije. „ Od kad je granata zveknula direkt u učionicu. Lepo sam rek’o da se u crkvu sakrijemo to garant neće gadjati.“ „ Pa jel ostala crkva? „ pitam. „ Nije“ i ode polakao prema svojoj kući, koja se formalno zove kontejner.

Kutije UNHCR-a je stavio na stolicu. Bez reči razmešta stolove po kantini. Slaže ih u jedan niz, tražeći najbolji položaj za svaki kako bi dobio nekakvu vijugavu putanju, za koju samo on zna kako treba da izgleda.
Otvara prvu kutiju i sa oprezom i nežno, obema rukama, kao da drži golubicu , polako, da slučajno ne stisne previše, i da mu ne pobegne, dok spušta na unapred odredjeno mesto na stolu kaže: „ Ovo je bila moja kuća“ .

Redja oko kuće i štalu, stoku, ogradu. Zatim stričevu kuću. Očas su se sva četiri stola napunila. Tu je i škola i crkva. Na crkvi i zvonik a ispred škole košarkaški teren. I sve od papira. Neki je čist, beo, neki na kvadratiće, kako je kad imao. Izrezani prozori, samo ivice bojene flomasterom, tamo gde bi drvena okna stajala. Ivice precizno spajane, gotovo d se ne vidi gde je lepljeno a gde savijeno. Malo crvenog flomastera i kuće imaju i crep.
Crkvu je fascinantno napravio. Zvono koje se blago klati u zvoniku. Sve od papira iz svezaka. Davala mu deca, kaže a posle čuli ljudi da pravi svoje selo od papira pa mu sami donosili.

Šetamo oko stolova. Priča mi o selu. Ko je gde živeo, kako se sa bratom igrao skrivalice. I kako se kasnije isto igrao skrivalice u učionici svoje osnovne škole, gde je i udarila granata, pa od tada ne čuje na levu stranu.

Prekida nas lupa manjerki, tetkice skupljaju sudove po kantini. Otvorile sva vrata i prozore, „da vam izluftiramo malo“, kažu.

„Neće ovaj smrad napolje, džaba“ kaže sedamnaestogodišnjak, koji se pomerio sa zida samo toliko da zadigne majicu. Ožiljci od levog ramena koso na dole po celom torzu i stomaku. Rafal. Čudo da je živ. Brat i Tata nisu.

Promaja se uvukla u papirno selo. Stričeva kuća ode malo napred. Jednu po jednu, stavlja u kutije humanitarne pomoći. Celo selo stane u jednu kutiju.

Sklonio je sve. Da mu slučajno promaja ne oduva selo. Kad mu je već OLUJA odnela ceo život.
Priču o ovom mladiću snimala sam 1996. Tada je imao 27 godina. Na traktorima je došao sa delom porodice i smešten je u izbeglički centar.

U tom trenutku nije znao gde mu je ostatak porodice.

Pošteno smo se isplakali kad smo seli u kombi.

Advertisements

Moja poseta Tirani

Pitam Saju kakav je put do Tirane, da li je bezbedno za BG table, jel’ daleko. Mojoj porodici je ovo definitivna potvrda da predlog da odemo u Tiranu nije samo posledica toga što je preko 30 stepeni i što je meni tradicionalno dosadno na moru. Tačnije, nije mi dosadno na moru, na moru je sve odlično osim odlaska na plažu. Tamo je dosadno, toplo i neudobno.

” Slobodno idi, neće ništa da vam bude, sve ti je autoput” govori Sajo karakterističnim naglaskom. Raspitujem se za granični prelaz, koji je negde izmedju Kruča i Ulcinja, Sajo tvrdi da neću promašiti i upozorava me po ko zna koji put da u Albaniji ne prekoračujem brzinu i da se slučajno sa tim ne šalim.

“Pusti radar”, govorim mu “jel’ to bezbedno, srpske table, same žene?” Sajo mi objašnjava da Albanci iz Albanije ne vole Albance sa Kosova. Tačnije da ih se stide. Ova Sajova geopolitička analiza, izrečena za pola minuta,  osim što malo pravi društvo srpskim podeljenostima, definitivno zakucava odluku da idemo.

Našu delegaciju čine dva puta po dve sestre, tri mame, jedna baka i dve tetke. (Ovde možemo doći do nagradnog pitanja koliko je to osoba ukupno i kako smo sve stale u jedan auto).

Izlazimo ranom zorom na magistralni put za Ulcinj.  Odvajam se sa magistrale  na delu puta, gde inače nikad ne bih skrenula, samo zato što skreću tablice Tirane i Kosova. Put je toliko uzan da je nemoguće izbeći češanje kola o nabujale žbunove nekakvih divljih kupina. Stajemo u kolonu kola. Tijana kaže da je nemoguće da je ovo put za granični prelaz dok Tamara  tvrdi da je isto tako nemoguće da sva ova kola sa ovim tablama stoje na ovom puteljku bez veze. Sad je svejedno, svakako ne možemo nazad.

Crnogorski carinik me prepoznao i dobijamo sitne beneficije. Pasoše je samo dodao kolegi pored, koji je ustvari albanski carinik. Njih dvojica, tako stoje zajedno na malenom graničnom prelazu medju  trnovitim samoniklim rastinjem. Dobijam i neku potvrdu da smo ušli u zemlju i krećemo put Tirane. U kolima nešto uzbudjenja i nešto predrasuda.

Prolazimo kroz sela. Siromaštvo na očigled. Tipične slike koje su okidač za tugu. Musava deca u pocepanoj, prljavoj i prevelikoj garderobi. Istrčavaju pred kola i time pokazuju da oni više prava polažu na put kao teren za igru, od samih kola. Ponašaju se tako da bukvalno moram da stanem da ih ne pregazim. Kače se na retrovizore. Čupaju brisače.

U kolima tajac. Razmišljam, ako otvorim prozor bukvalno će da uskoče u auto. Nailazimo na neki drveni most koji izgleda identično kao most iz “Ko to tamo peva”. Moja sestra iste sekunde govori da je nemoguće da je ovo put i da će se ova sklaramerija srušiti i ako peške predjemo. Tijana naravno lepi repliku iz filma.

Mislim se, Sajo boga ti, gde je autoput, kakav radar, pa ovde se ne može prekoračiti ništa.

Konačno smo se dočepali nekog asfalta. Putokazi pokazuju Tiranu. Dakle ovo je autoput. Kad smo se vratili objasnila sam Saji razliku izmedju toga šta je autoput a šta je put za auta. Vozim 90, koliko je oganičenje, ako sam već poverovala Saji za autoput nije razlog da ne verujem za radar.

Svi me obilaze. Uglavnom tablice Tirane, poneka CG i KS, većinom mercedesi. Niko od njih sa Sajom nije razgovarao, vidim ja. Levo brda, desno ravno. Ponegde se mogu videti suveniri komunističke diktature Envera Hodže. Kameni bunkeri je bio odgovor na Tijanino pitanje, kakvi su ovo igloi. Ravan put, nigde ništa, dobar auto traži da se vozi.

Bunkeri kao zaostavština komunističkog režima Envera Hodže
Bunkeri kao zaostavština komunističkog režima Envera Hodže

Ne znam odakle je iskočio policajac. Treba ukočiti sa oko 130, zaustavljam polako, dok već čujem gunđanje u kolima koje se naravno odnosi na vozača. Gledam policajca u retrovizoru, kroz prašinu koju je podigao auto od kočenja, kako polako prilazi. Otvaram prozor dok čujem moju sestru – “e jako si pametna, šta sad?”

“Merdita” kažem samouvereno i razmišljam šta još znam da kažem na albanskom. Znam Fura, to je pekara i larje – pranje kola. Sumnjam da će mi vokabular pomoći, ali štreber da se presliša.

Policajac otpozdravlja sa merdita i nastavlja da govori, naravno na albanskom. Prebiram po kolima i tražim onu potvrdu sa granice, tražim da mi se daju svi pasoši, on i dalje govori, sa njim paralelno govori moja sestra, koja pita pa kako razumeš šta traži. Policajac i dalje govori na albanskom, potpuno ozbiljnog lica, stomak klasika, malo sakrio opasač, mislim se šta govori toliko.

Odmahujem glavom, govorim na engleskom da ne razumem.

” Do you speak english?” pita me, odgovaram – Yes, sva ozarena.

Tišina. Gleda me i ništa ne govori. Niti uzima pasoše.

” Do You speak english?” pitam ja sad njega.

Kaže – NO.

Ok. Pa lik je duhovit.

Sestra me pita šta sad,  kažem ne znam, ništa ne razumem, nemam ideju šta govori, i ne znam šta sad. Napetost raste istom brzinom kojom predrasude šapuću.

Policajac čačka svoj mobilni i meni se čini da to traje. Nekog zove. Sledi ponovo dugačak razgovor na albanskom. Odjednom prilazi kolima tako da sam pomislila da će da otvori vrata. Gura ruku kroz prozor i daje mi svoj mobilni uz gestikulaciju – za tebe je!

Uzimam njegov telefon kao bombu da uzimam i svrsishodnim glasom takvoj situaciji izustim jedno “halo” sa upitnim tonom.

Hi, Anes speaking, how are you, čuje se sa druge strane, hvala bogu govorim na srpskom pa na engleskom i  u dahu govorim dragom Anesu da sam ja možda vozila malo brže, a i nisam, mada možda jesam i da sam dala pasoše i onaj papir sa granice i da on to ništa nije pogledao i da ga molim da mu objasni, da ću da platim kaznu ako sam vozila brže mada nema radara. Ukoliko Anes i danas prepričava da srpkinje jako mnogo pričaju i da se ne mogu prekinuti, da znate da je to zbog mene.

“Ne, ne…ne ..molim vas sačekajte..” ko zna koliko puta je ponovio, dok sam ja još jednom za svaki slučaj izvrtela celu priču o pasošima, papiriću sa granice i radaru.

“Niste napravili nikakav prekršaj” uspeo jeda izusti Anes, tada zvaničan prevodilac pokušaja uspostavljanja dijaloga Albanskog zvaničnog predstavnika države i male neformalne delegacije sa srpske strane.

“Zaustavio vas je zato što je video srpske tablice.”

Oladile smo se. U svakom smislu te reči. Crne misli i konstrukcije nisu ni stigle da naprave formaciju za juriš kada je razdragani posrednik u jezičkoj barijeri nastavio:

” Da li ste prvi put u Albaniji?” Kažem da jesmo i mislim se jeb’o me i taj prvi put.

“Zato što je primetio tablice, želi pre svega da vam poželi dobrodošlicu u Albaniju… da vam kaže da se osećate potpuno bezbedno… da slobodno pitate za pomoć ako vam zatreba… da vam poželi prijatan dan… prijatan boravak… i srećan put.”

Dok odlazimo, ja trubim i sve mu mašemo. Graja u kolima. Od rasterećenja do egzaltiranosti frendli dobrodošlicom. Sad nam je jasno da je po mobilnom tražio i tražio prijatelja koji govori engleski kako bi mogao da nam kaže sve što je smislio.

I ako je moglo da se desi da radost zbog neformalnog ambasadora u uniformi policajca do Tirane splasne, to se nije dogodilo. Jer nas je u samom gradu sačekala njegova dobro razrađena i postavljena mreža dobrih i ljubaznih ljudi.

Na parkingu su dvojica taksista sami prišli da nam objasne, na italijanskom, da se parking tog dana ne plaća, pa smo mamu delegirale da preuzme informacije, a i da ih pita gde da jedemo.

Na terasi hotela Tirana International, konobar nas je pitao da li smo prvi put u Tirani, poželeo prijatan dan, uputio u stari i novi deo grada. Delovao je presrećno kad smo se odlučile za desert koji je tradicionalno albanski.

Terasa hotela gde smo ručali i pojeli tradicionalni albanski desert
Terasa hotela gde smo ručali i pojeli tradicionalni albanski desert

Koga god smo pitale, u starom i novom delu Tirane, u zanatskoj radnji ili tržnom centru svi su imali dovoljno vremena da pronađu skroman vokabular engleskih reči ili da sve u tančine i više od toga objasne na italijanskom.

Stari bazar u Tirani
Stari bazar u Tirani
Novi bazar u Tirani
Novi bazar u Tirani

Po povratku su bila dovojna dva pogrešna skretanja i da izgubim svaku ideju gde smo. Noć, na ulicma nema ljudi, na drumu nema kola, ja nemam navigaciju, a ni koga da pitam. Stojim na ukrštanju puteva i prizivam intuiciju u pomoć. Nailaze đubretari. Blicam  kamionu da prođe bez obzira na saobraćajni znak koji mu govori da stane.

Ne kreće ni on, ni ja. Ja ne znam gde ću, a za njega, koji otvara vrata od kamiona, nisam sigurna šta će.

Gabaritni đubretar se gotovo skotrljao iz kamiona i dijagonalo preko raskrsnice, koju su samo naši farovi osvetljavali, jer smo negde van Tirane, krenuo prema našim kolima.

Mali strah, uslovljen činjenicom – nas je pet (odgovor na nagradno pitanje sa početka), njih dvojica, mrak je i nigde nikog, nije stigao da se zahukta, kada je bucko gledajući u tablice kola, kroz širok osmeh i na sav glas povikao – Montenegro, Montenegro, pokazujući rukom u pravcu u kom treba da vozim.

Izašli smo na neki drugi granični prelaz, bila je kasna noć. Sećam se da sam rekla – eto, sad da pišem blogove tačno bih napisala priču o ljubaznim ljudima spremnim da pomognu bez da su za pomoć zamoljeni i predrasudama koje su razvejane kao procvetali maslačak.

Tokom istorjske posete srpskog premijera Albaniji, jedan od domaćih analitičara je, prevodjenje premijerovog izlaganja na albanski, okarakterisao kao namernu provokaciju, jer nismo imali prevodioca za albanski.

Policajac, sa kojim se susrela “moja delegacija”, koji je govorio samo albanski je samo potvrdio činjenicu da vremenom zaboravimo i ko je šta rekao i ko je šta uradio, i da ljude pamtimo po osećaju koji su u nama izazvali.

Ko drži čekić, u svemu vidi ekser.

Zašto sam postavila (verovatno) najjezivije pitanje u istoriji televizije?

Moja producentkinja me je nazvala i rekla: poslala sam ti pitanja, sigurno ćeš me zvati kad ih pročitaš. Nije to bila uobičajena komunikacija. Obično bi rekla, samo kaži da li si dobila mail. “Žrtva dugogodišneg incesta” bila je prva rečenica koja je stajala u uobičajenom kratkom opisu učesnika kontraverznog TV formata “Trenutak istine”.

Odmah sam je pozvala i pitala šta su rekli psiholozi i šta je ona rekla na probnom razgovoru. “Ja sam siromašna, ali nisam ovde došla zbog novca. Hoću da podelim moju priču sa svima, da čuju ljudi kako sam nastavila život. Pa ako nekom pomognem to je dobro. Ja nisam imala nikog da mi pomogne, možda ja nekom pomognem, to je rekla”  kaže mi producentkinja. Pitam za psihologe. Kaže, uradili su detaljno analizu, ne mogu da se načude koliko je žena jaka i koliko joj je profil ličnosti stabilan, procena je da je apsolutno spremna da o tome govori. Ja nisam znala pre samog snimanja da li će oni da odgovore DA ili NE i kakav će biti rezultat poligrafa. Sve sam to saznavala direktno u studiju.

Listam pitanja i sklapam pazl jezive sudbine devojčice koju je otac prvi put silovao kada je bila u nižim razredima osnovne škole. Otac je tukao do krvi i godinama silovao. Pretio da će pobiti braću i sestre ako ikome kaže. Bila je toliko mala da nije znala da se to ne dešava i drugima. Bila je odličan djak. Nekoliko puta je prijavljivala oca policiji. Ili ju je majka terala da kaže da je slagala ili joj u policiji nisu verovali. Niko joj nije verovao a svi su znali. I svi su ćutali.

I onda naidjem na pitanje : “Da li ste ikada doživeli orgazam sa ocem?”.  Iste sekunde nazovem producentkinju koja je jedna od dve osobe koje su znale odgovore takmičara i rezultat poligrafa.

“Jelena, da je odgovor NE sigurno ne biste stavilli ovo pitanje. Dakle odgovor je DA. Šta da radim sa tim pitanjem i šta da radim sa odgovorom? Zašto uopšte da pitamo ženu ovako nešto? Ja ne znam kako da nastavim razgovor sa njom…izbacite ovo pitanje ovo je nešto najjezivije što sam čula, jeste li se konsultovali sa stručnjacima..” u dahu sam govorila.

Jelena mi je dala kontakt čoveka koj je magistrirao na temi – žrtve dugogodišnjeg zlostavljanja i zlostavljači. Sa njim su se i konsultovali oko pitanja. Dobijam objašnjenje od stručnjaka : kod dugogodišnjih zlostavljanja, koja mogu da budu i incest, žrtva se samo prvih nekoliko puta opire. Kako vreme prolazi, prestane da se opire i to prerasta u (izuzetno) ružnu seksualnu rutinu. Praktično, to je silovanje prvih nekoliko puta. Kasnije je seksualni čin. I dešava se da telo reaguje.

Kako je zavet ćutanja žrtve incesta na najvećem mogućem nivou, kada se to dogodi, žrtva najverovatnije nikada o tome neće progovoriti, jer će to samo zapečatiti njeno ćutanje. Zbunjenost, osećaj krivice kod žrtve samo poraste ako se dogodi da telo reaguje posle desetina i stotina seksualnih odnosa koje je imala sa zlostavljačem a pri kojima se više nije opirala. Tako žrtva više ni ne zna da li je to zlostavljanje.

Pogotovo devojčice koje siluje otac koga su do tada najviše na svetu volele.I vole ga i dalje. Jer to je tata. A oni im čini ono što ih najviše na svetu boli. U svakom smislu.

Stručnjak za ovu temu preporučuje da pitanje postavimo – da žrtve čuju. Da shvate da i ako im se to dogodilo, to nije znak da one u tome voljno učestvuju. A kod višegodišnjih zlostavljanja, kazao je, to se često dešava.

Došla je na snimanje i poklonila mi pre emisije ukrasnu tikvu. Mila, nasmejana, lepa. Došla je sa porodicom.

Niže svoj život. Prosipa se pred nas jeziva sudbina, kroz odgovore na pitanja i razgovore izmedju. Ja počinjem da plačem, na sred scenografije i ne mogu da se zaustavim. Plače publika, kamermani. Čuje se kako zuje reflektori kolika je tišina u studiju.

I onda sam izgovorila pitanje. Sve te reči znam, ali ih nikad nisam izgovorila tim redom. Odgovor je bio DA. Poligraf je potvrdio. Tajac.

Pitam je koliko često ju je otac silovao. “Spavao je sa mnom kao sa ženom. Svako drugo veče.” Spavao. Lirski termin. Žrtva se više ne opire. I tako godinama. I- i dalje je žrtva. Iako ne pruža otpor, ne pokušava da pobegne. Žena teško može da se fizički opire muškarcu. Devojčurak pogotvo.

Ponekad je posle prebijanja vezivao ruke za noge i ostavljao je sa popucalom kožom, tako vezanu. Pretio da će ubiti braću i sestre.  Kad se okuražila da prijavi, vraćali su je ocu. Bila je devojčica koja se teško mogla opirati svom tati. Samo je ponekad, u početku, tiho ponavljala, tata nemoj molim te.

Pitala sam zbog sličnih priča. To se žrtvama dešava. Da li je to nešto najjezivije što je pitano u nekoj emisiji? Verovatno jeste. Da li se to žrtvama dešava? Da. Da li smo trebali da prećutimo? Da li smo trebali da je vratimo kući sa probnog razgovora i kažemo, ne, vaša priča je jeziva ne možemo da pričamo o tome u emisiji koja je svakako osporavana jer će da nas da napadnu? Da li sam trebala da prećutim nešto što je jezivo a što se dešava?

Oni koji su razumeli znaju da nisam. Oni koji su posle pretili da me treba javno silovati, sigurno drugačije misle.

Pitala sam je na kraju da li bi se obratila eventualnim žrtvama, devojkama koje se nalaze u sličnoj situaciji a možda nas sada gledaju. Gledala je u kameru i rekla – važno je da prijavite, važno je da nekom kažete, neko će pomoći. Ja nisam imala ko da mi pomogne,ko da mi veruje, ali nisam odustajala… samo je važno da ne ćutite, samo je važno da o tome govorite.

Laki smo na definicijama – pa ona to ustvari hoće, što mu se vraća, zašto ga ne ostavi, što mu se ne suprotstavi. Ovo je priča je jednoj devojčicici koja nije mogla da se suprotstavi svom tati. Okolina je ćutala i svi su bili saučesnici.

Jer kad žena tiho jeca, ne čujemo.

Ako glasno plače, pojačamo muziku.

Kad ujutru krije modrice, to je porodična svadja.

Kad drhti uplašena samo od zvuka njegovih koraka, to je njena stvar.

Kad mu se vrati iz očajnog verovanja da više neće, pa ko je jebe, zaslužila je.

A kad hoće da progovori, mi to ne možemo da slušamo jer je to što joj se dešava prestrašno.

Dan posle emitovanja emisije, kolega iz jedne poznate beogradske agencije mi je rekao da se njihova koleginica, po ko zna koji put javila da neće doći na posao,  sa uvek sličnim opravdanjem. Ovaj put je rekla da je pala niz stepenice.Njen poziv je prekinuo živ razgovor o sinoćnoj emisiji. Svi su znali da je prebijana i ćutali su.

Po prvi put, njih nekoliko je otišlo na njena vrata.

Pozvali su policiju i prijavili joj muža.

Priveden je isto popodne.